Pogledi iz SAD: Trampova Amerika

Izvor: N1 Srbija (CNN affiliate in Serbia)

Datum: 21. 01. 2016. 

Opis:  Komentar objavljen na sajtu N1 Srbija u godini kada je Amerika birala novog predsednika

Link: https://rs.n1info.com/a125445/Svet/Svet/Pogledi-iz-SAD-Trampova-Amerika.html

Uđjem u avion sa maramom obmotanom oko glave. Osetim da me drugi putnici gledaju i dođe mi da im kažem: "Ajde, ne brinite se, neću da vas dignem u vazduh". I onda sednem. Vadim žvake. Čovek pored mene deluje preplašeno.

Pokušavam da relaksiram atmosferu, okrećem se ka njemu i ponudim mu žvake. On gleda mene i one žvake pun nekog straha. Klima glavom stavljajući mi do znanja da ih ne želi. Valjda misli da se u toj kutiji krije bomba i ako se uhvati za žvaku i izvuče je, avion će da eksplodira. Rekla bih mu: "Čoveče, opusti se, ne da nisam terorista, nego ih se plašim isto koliko i ti"!

Tako moja prijateljica sa Bliskog istoka, koja je odrasla u SAD, opisuje svoju borbu protiv stereotipa putnika na lokalnim letovima u Americi. Iskustvo, koje ona predstavlja na pomalo ironičan način, datira neposredno iz "pred-Trampovog" vremena. Sada je malo drugačije, pošto je Donald Tramp dolio ulje na vatru. Dok je moja prijateljica poruku "Imaš bombu, imaš bombu" čitala iz pogleda putnika, Rouz Hamid, jedna druga dama islamske veroispovesti, tu je poruku i čula, jasno i glasno.

Hamid se, zapravo, pre nekoliko dana obrela na Trampovoj konvenciji da bi izrazila miran protest protiv govora mržnje i salve uvreda protiv muslimana koje im svakodnevno upućuje pomenuti biznismen i potencijalni kandidat Republikanske partije za predsednika SAD. Pokrivena hidžabom, došla je na Trampovu konvenciju i ustala sa mesta u znak protesta kad je on po ko zna koji put izgovorio da se teroristi kriju među sirijskim izbeglicama i da muslimanima zato treba zabraniti ulazak u SAD. Hamid nije rekla ništa. Samo je ustala sa stolice i ćutala. Njen miran protest je, međutim, bio okidač za Trampove simpatizere. Jedan ju je, kako je kazala, glasno optužio da nosi bombu. Ubrzo potom, Rouz Hamid je izbačena sa konvencije.

Neko bi pomislio da usled ove Trampove trenutne opsesije muslimanima Latinoamerikanci mogu malo da odahnu, jer mu više nisu glavna meta. Međutim, ne prođe ni danas predizborni skup, a da ovaj magnat za nekretnine ne pomene da će da podigne zid na granici sa Meksikom da bi sprečio ilegalne imigracije sa juga u SAD. Na Trampovom radaru su svi: od onih koji podržavaju Obaminu zdravstvenu reformu, preko onih koji se zalažu za strožu kontrolu oružja, do Angele Merkel koja ga je, kako sam tvrdi, duboko razočarala, jer dozvoljava onolikom broju sirijskih izbeglica da se nastane u Nemačkoj.

Al' ne plaše Amerikance ni njihove komšije koje žive južno od Teksasa, niti izbeglice sa Bliskog istoka. Ogromnu većinu, bar kako se sada čini, najviše plaši pobeda Trampa. "Ljudi, ne dozvolite Trampu da pobedi, nemam dovoljno para da se iselim iz Amerike", samo je jedna od poruka kojom Amerikanci pokušavaju da poruče ostatku sveta da oni nisu Tramp i da više od bilo koga strahuju da upravo ovaj njujorški biznismen može da bude novi predsednik SAD.

Predizborna trka je u toku, ali je za ozbiljne prognoze ipak rano. Amerika treba da izabere novog stanara Bele kuće u novembru, a proces izbora kandidata među republikancima i demokratama još nije završen. Ono što je, međutim, očigledno jeste da Tramp ima veliku šansu da i postane kandidat Republikanske partije i potom ukrsti koplja sa Hilari Klinton, za koju je sve izvesnije da će biti kandidat demokrata za predsednika SAD.

Uprkos tome što se mnogi Amerikanci stide Trampovih govora obojenih predrasudama prema apsolutno svemu i svakome, njegov rejting raste. Sklona sam da poverujem da je razlog tome nedovolja harizmatičnost ostalih republikanskih kandidata kao i jaka finansijska baza na koju se oslanja Trampova kampanja. Teško mi je da poverujem da je Tramp demagogijom osvojio većinu birača. Jer, kako drugačije da objasnim da meksičkih restorana ima na svakom ćošku a da su gosti uglavnom belci, da Amerikanci uzdišu za lepoticama iz Brazila, da su stanovnici poreklom iz Latinske Amerike i dalje izuzetno poželjna radna snaga, da studenti iz Azije daju dobru finansijsku injekciju univerzitetima u SAD i da više gotovo nema supermarketa u kojem nećete naći baklavu. Koliko god, ipak, da deluje neverovatan scenario po kojem će neko smazati burito a onda uhvatiti lopatu u ruke i krenuti da gradi zid na granici sa Meksikom, realnost potvrđuje da je ljudima lako manipulisati. Tramp je najpre biznismen; da je njegova taktika da optužbama i predrasudama pridobija birače bila pogrešna, on bi je sigurno u startu promenio. Nisu, očigledno, baš svi gadljivi na govor mržnje. Ono čemu danas svedočimo jeste da Trampovi napadi dobijaju na žestini, iako je rast rasne i verske netrpeljivosti u trenutku opšte preplašenosti brutalnim aktima terorizma, ono što je Americi danas najmanje potrebno.

Autorka teksta je Mirjana Pantić, novinarka iz Srbije i profesorka novinarstva na Univerzitetu u Tenesiju gde pohađa doktorske studije.

Mirjana Pantić: Koliko koštaš? 

Izvor: Novi Magazin

Datum: 15. 01. 2014.

Opis: Komentar objavljen na sajtu Novimagazin.rs u vreme kada sam bila kourednica sajta

Link: https://www.novimagazin.rs/stav/mirjana-pantic-koliko-kosta 

Znate li koliko danas košta stranica prevedenog teksta sa srpskog na engleski ili obratno?

U ovom tekstu nećete naći potpuno precizan odgovor na to pitanje. Ali, naići ćete na okviran odgovor. Za tu jednu stranicu, na primer, možete dobiti dovoljno novca da u nekom beogradskom kafiću popijete espreso s mlekom ili eventualno nes. Ako imate malo više sreće i "ubodete dobru tezgu", moći ćete i da nekog prijatelja povedete na espreso. Retki srećnici mogu da računaju na više od toga.

Cena rada kome su prethodile godine školovanja, ne govori, naime, samo o životnom standardu i o našoj nemoći da sebi priuštimo iole pristojan život. Takođe, pristojan život ne podrazumeva samo rusku salatu za Novu godinu i prasetinu za Božić, iako su mnogi u Srbiji prinuđeni da tako misle. Pristojan, kvalitetan život je daleko više od toga. Zato što ga nemamo, zato se za prevedenu stranicu sa srpskog na engleski u Beogradu može popiti eventualno espreso ili dva sa mlekom.

Zašto je rad prevodilaca obezvređen? Cenu rada ne srozava samo umrtvljena ekonomija. Cenu srozava i izostanak kvaliteta i standarda. Negde u meni stoji uverenje da su nisku cenu rada ustanovili oni kojima prevodilački posao uopšte nije struka. Naime, oni koji su neko vreme proveli u inostranstvu ili jezik učili kroz filmove i muziku i nikada se zaista ozbiljno tim jezikom nisu bavili.

Ipak, oni mogu da prevedu tekst kako-tako i ima onog ko će taj jeftin, loš prevod da plati. Za tog nekog ko plaća kvalitet nije važan, a što je grđe i gore, takvih koji se ne obaziru na standarde danas je u Srbiji ko pleve. Logika je prosta: "Dobijam prevod, bitno je da se ne istrošim mnogo, a kvalitet... Ko o tome još brine u Srbiji". Tačno je, ne brine niko.

Zato se ne treba iznenaditi kad u medijima za film "Reservoir dogs" Kventina Tarantina osvane prevod "Psi iz rezervoara" ili kada se na televiziji sa nacionalnom frekvencijom reč "syllabus" (nastavni plan) koja je pomenuta u jednoj seriji prevede kao "blesav bus" (silly bus)??? Ako niste znali, "skinny jeans" nisu uske pantalone, već "mršave pantalone". Primera ima million. I dok se profesionalni prevodioci čude i zgražavaju, njihove "kolege" dobijaju nove "tezge".

Naravno, izostanak kvaliteta u prevođenju nije samo trend koji je zahvatio TV i onlajn produkciju, već se isti preselio i na književnost, udžbenike... Mnoge romane koji su prevedeni sa stranih jezika proteklih godina teško je čitati zbog niza nelogičnosti i jezičkih anomalija. Ako danas želite dete da odvojite od kompjutera, da li ste sigurni da ćete mu reći da uzme knjigu u ruke a da prethodno niste proverili kako je ta knjiga napisana ili prevedena?

Sve funkcioniše po sistemu "dam ti, daš mi", "aj sredi mi tezgu" i tome slično. Krajnji proizvod i korisnici kojima je taj proizvod namenjen su potpuno nebitni.

I nije ovde reč samo o prevodiocima. Oni su uzeti kao primer. Gotovo da nema u Srbiji danas profesije koja se na neki način ne suočava sa srozavanjem kvaliteta ili nepostojanjem istog. Počnimo od medija. Poplava polupismenih tekstova, neproverenih informacija, objavljivanja presuda pre dokazivanja krivice, targetiranje nedužni ljudi (setimo se slučaja Ognjanović i mnogih drugih)... Da li bi svega toga bilo da nema priučenih i beskrupuloznih medijskih radnika koji za malu nadoknadu i povremeno tapšanje po ramenu pristaju na sve?

Mirjana Pantić: U sve me diraj, u crkvu me ne diraj

Izvor: Novi Magazin

Datum: 8. 08. 2012.

Opis: Komentar objavljen na sajtu Novimagazin.rs 

Link: https://www.novimagazin.rs/stav/u-sve-me-diraj-u-crkvu-me-ne-diraj

Navikli smo da viđamo popove u "mečki" i "bembari" i da ih posle slušamo kako nam drže propoved o važnosti duhovnog i tome kako je fuj i sramotno što tako halapljivo posežemo za materijalnim vrednostima. 

Okrenuli smo glavu kad su nam dirali, pipkali i zlostavljali decu, gledajući ka katolicima i rugajući im se što su dozvolili da im se toliko pedofila namnoži u svešteničkim redovima. Onda je pala prva žrtva jednog zlikovca u mantiji. Da li nas je to trglo? Izgleda ne.

Zašto? A kako bi drugačije trebalo protumačiti naslove u beogradskoj štampi da "majka oseća tugu, ali i olakšanje", te da "roditelji ne krive Peranovića iako im je ubio sina" i da "majka neće doći na sahranu svog sina narkomana", jer joj je zagorčavao život?

I vrapci znaju da su mediji u Srbiji pod palicom biznisa i politike, ali čiji interes je bio da se objavi priča majke (ne ulazeću u verodostojnost iste) kojom se praktično abolira Peranović, osumnjičeni za svirepo ubistvo. Pokušavam da izbacim iz glave sliku nekakvog đakona koji okreće telefon redakcije, traži urednika i izgovara: "Piši".

Koga za ovo da krivimo? Strahopoštovanje prema mantiji, dosadni avgust kada se poseže za svakom vrstom senzacionalizma ne bi li se napunile novine i održao tiraž ili, možda, ovih plus 40? Da nisu vrućine udarile u glavu kreatorima takvih naslova i naslovnica pa nisu ni stigli da razmisle o posledicama koje oni sa sobom nose?

Ako je sve ovo dobro smišljeno opravdanje za Peranovića, da li to znači da ćemo biti bolje društvo ako drvenim štapom izudaramo na smrt svakog narkomana u ovoj zemlji? Ili možda da je Srbija sigurno utočište ili "slobodna zona" za sve sveštenike, popove i vladike koji se ogreše o ovozemaljske i onozemaljske zakone?

Koliko juče smo čuli da je grčki sveštenik koji je, vozeći svoj "mercedes" izazvao udes u kojem je poginuo stariji bračni par iz Beograda, izbegao pritvor. On će, naime, zahvaljujući garancijama Srpske pravoslavne crkve, biti "pritvoren" u Sabornoj crkvi u Nišu. I ne bi me iznenadilo da sutra umesto kazne, služi liturgije po Srbiji.

Nije ovo poziv vernicima da postanu ateisti, da okrenu leđa seoskom popu ili da ne idu u crkvu. Vera je izraz slobodne volje, a oni kojima je u opisu posla da je šire ne mogu slobodnom voljom da određuju da li će poštovati ovozemaljske zakone. Mediji bi posebno trebalo da se trgnu i da ne daju legitimitet priči da je mantija garant da za tebe zakon ne važi.